U okviru projekta ACADE-ME, finansiranog kroz evropski program „Građani, jednakost, prava i vrednosti” (CERV), razmatra se uporan problem društvene inkluzije Roma, posebno kroz pristup obrazovanju i uspeh u njemu.
Da bi se ovaj problem bolje istražio iz perspektive partnerskih organizacija iz različitih evropskih zemalja, danas objavljujemo doprinos vodećeg partnera, Ljudske Univerze Lendava.
Članak ispituje osnovne uzroke loših akademskih rezultata među romskom omladinom, naglašavajući kako diskriminacija, predrasude i nedostatak resursa i dalje značajno otežavaju osnaživanje njihove zajednice. Obrazovanje, podizanje svesti i promocija pozitivnih uzora ključni su alati za borbu protiv antigipsizma i podsticanje pravednijeg i inkluzivnijeg obrazovanja za romsku omladinu.
Doprinos Ljudske Univerze Lendava
Uzroci loših akademskih rezultata romske omladine su složeni, jer obrazovni neuspeh nije isključivo posledica ličnih nedostataka, već je usko povezan sa strukturnim i kulturnim faktorima duboko ukorenjenim u društvu. Kulturna raznolikost često se ne poklapa sa dominantnim standardima i očekivanjima u školama, što dovodi do razmimoilaženja između domaćeg i školskog okruženja. Ova zajednica i dalje se suočava s predrasudama, stereotipima i diskriminacijom u obrazovanju zbog svojih kulturnih razlika.
Mnoge porodice žive u uslovima ekstremnog siromaštva, što utiče na pristup obrazovanju dece, adolescenata i odraslih. Nedostatak materijalnih resursa, neadekvatni stambeni uslovi i ograničen pristup predškolskom obrazovanju samo su neki od faktora koji otežavaju mladima da postignu dobar početak na svom obrazovnom putu.
Obrazovni profesionalci često diskutiraju o niskim rezultatima u učenju unutar romske zajednice. Nažalost, ovo nije dovoljno da se suzbije rašireni negativni stav prema obrazovanju i promovišu mere za rešavanje obrazovnih teškoća kroz specifična prilagođavanja.
U istraživanju sprovedenom u Turskoj, mnogi Romi su izrazili snažan osećaj krivice zbog svog nedostatka obrazovanja, direktno ga povezujući sa svojim siromaštvom. Ovaj sentiment često se pojavljuje u intervjuima sa romskom omladinom s kojom imamo kontakt: mnogi od njih krive sebe za svoje akademske neuspehe, pripisujući ih navodnim inferiornim sposobnostima u poređenju sa „drugima“. Kao rezultat toga, oni sebe vide kao nedovoljne i veruju da su prvenstveno odgovorni za svoje neuspehe u školi.
Porodično okruženje je uvek odlučujući faktor. Osnovni habitus dece unutar zajednice često je neskladan sa praksama i očekivanjima obrazovnog sistema. Analizirajući ovu situaciju kroz Bourdieuov pojam habitusa, ovaj nesklad može se interpretirati kao „proizvod anti-romske socijalizacije, jer većina romske dece obično veruje u ono što prenosi većina, u ovom slučaju nastavnici“ (Gezing i Greenfields 2017, str. 37).
Romska deca često se suočavaju sa različitim izazovima, uključujući nisko obrazovanje roditelja, nedostatak podrške za učenje kod kuće i nesigurne socijalne i ekonomske uslove.
Ovi faktori negativno utiču na njihovu motivaciju, samopouzdanje i akademske rezultate. Štaviše, ograničeni kapacitet školskog sistema da se prilagodi njihovim potrebama, uz nedostatak specifične obuke za nastavnike, ukazuje na nesufficijentnost potrebne podrške. Ovi aspekti, zajedno sa uključivanjem porodice, ključni su za obezbeđivanje efikasne integracije romskih učenika u obrazovni proces.
Učenici romske nacionalnosti dolaze iz različitih sredina kada upisuju školu, razvijajući obrasce mišljenja i navike koje otežavaju njihovu integraciju u formalno školsko okruženje. Pored toga, nastavnici često nisu svesni šta znači kada dete suočava sa suprotnim kulturnim uticajima (Marovič 2010, str. 251).
U njihovim umovima koegzistiraju dve kulturne tradicije, dva jezika i dva načina života, jer porodica i šire društveno okruženje ne nude doslednu socijalizaciju. Ova mentalna složenost duboko utiče na formiranje dečijeg identiteta.
Mnogo dece romske nacionalnosti i dalje ulazi u obrazovni sistem iz pozadine izolovane od glavnih društvenih tokova, potekle iz načina života koji su socijalno-ekonomske promene i političko zakonodavstvo drastično narušili tokom poslednjih decenija.
Izolacija, koja je često uzrokovana poniženjem koje romska deca još uvek često doživljavaju u školskom okruženju, stvara ambivalentan odnos prema obrazovnom sistemu i nepismenoj okolini koja nije romska, osećanje koje se posebno prenosi na naredne generacije.
Deca romske nacionalnosti često bivaju isključena iz školskog okruženja zbog neprikladnog ponašanja. Nova ponašanja koja romska deca uče u školi često oslabljuju njihov osećaj zajedništva, koji je poznat romskoj zajednici.
Direktna posledica je slabljenje njihove socijalne prihvaćenosti i osećaja pripadnosti u obe zajednice. Ovo dovodi do kulturnog nesklada između prihvatljivog ponašanja u romskoj kulturi i u školskom okruženju, što može rezultirati da budu socijalno isključeni iz jedne ili druge zajednice. Međutim, češće je da budu isključeni iz obe grupe.
Odnosi unutar zajednice između Roma i neroma su, stoga, ključni za obrazovanje dece. Zapravo, stepen integracije je jedan od odlučujućih faktora za njihov akademski uspeh. Roditelji često oklevaju da šalju svoju decu u školu zbog „straha od uvreda, nasilja, pa čak i fizičkog zlostavljanja, naglašavajući kako njihova kultura nije poštovana od strane vršnjaka, nastavnika ili obrazovnog sistema u celini“ (Munda i Peček 2013, str. 139).
Društvena neprijateljstva sa kojima se mnogi učenici romske nacionalnosti suočavaju u školi predstavljaju ozbiljnu prepreku njihovoj potpunoj integraciji i često se odražavaju u učestalim izostancima. Za mnoge roditelje, izbegavanje škole je jedina strategija da zaštite svoju decu od izlaganja stereotipima i predrasudama kojima su konstantno izloženi.
„Apsentizam i neredovno pohađanje škole imaju štetan uticaj na obrazovanje, jer Romi često ne uspevaju da ispune standarde dominantne kulture, što utiče na stope odustajanja“ (Harding 2014, str. 26).
Godine 2005, socijalni radnici Elichova i Dvořáková sproveli su duboko istraživanje o psihološkim karakteristikama dece romske nacionalnosti, otkrivajući manifestacije neprijateljstva i agresije kod njih, praćene negativnim pogledom na sebe, nepovoljnim percepcijama svojih sposobnosti, pesimizmom i naglašenom zavisnošću od drugih. Takođe su primetili da deca romske nacionalnosti u velikoj meri zavise od emocionalne i konkretne podrške drugih, što je posledica nezrelosti i nedostatka samopouzdanja.
„Deca koja izražavaju negativni pogled na svet, osećaju se ugroženo i nesigurno, percipiraju sebe kao inferiorne, manje su uspešna i manje socijalno integrisana“ (Kosmač Brezar 2010, str. 236).
Prema istraživanju iz 2002. godine Bookera, napetosti između nastavnika i porodica brzo mogu nastati kada nastavnici shvate da romska deca dolaze u školu nepoznavajući institucionalne norme i očekivanja.
„Mnogi roditelji su, zapravo, i dalje zabrinuti da formalno znanje stečeno u školi nije samo u sukobu sa tradicionalnim veštinama njihove zajednice i povezanim vrednostima, već može i ugroziti sposobnosti koje su prenete u porodičnom okruženju“ (Levinson 2008, str. 36).
Ovi roditelji, pod uticajem svojih negativnih obrazovnih iskustava i svesti o svom slabom obrazovanju, svoje strahove najčešće izražavaju izbegavanjem dijaloga sa nastavnicima.
Neosporno je da dete koje je odraslo u nepovoljnom okruženju, sa neobrazovanim roditeljima, možda neće dobiti adekvatnu porodičnu podršku u svom obrazovnom putu. Kao što je istakao Šiftar 1970. godine, roditelji dece romske nacionalnosti su često pokušavali da sakriju svoj nizak nivo obrazovanja od nastavnika. Svesni svojih ograničenja u pomoći deci sa školskim zadacima i motivisanju da ih završe, ovo je dodatno otežavalo njihovu obrazovnu posvećenost.
Gobb, slovenački akademik, u studiji koju su sproveli Munda i Peček 2013. godine, tvrdio je da roditelji Roma žele da njihova deca uspeju u školi i prepoznaju značaj obrazovanja za budućnost svoje dece. Iako su znali da njihova deca treba da završe domaće zadatke, često su žalili što nisu mogli da im pomognu. Dokazi su pokazali da su se osećali nemoćno u ubeđivanju svoje dece da redovno pohađaju školu.
Bili su svesni da bi redovno pohađanje škole pomoglo da pokažu nastavnicima ozbiljnost sa kojom pristupaju obrazovanju. Međutim, mnogi roditelji nisu mogli da podrže svoju decu u školskim zadacima zbog svog ograničenog obrazovanja, ali su čvrsto negirali da su nezainteresovani za obrazovanje svoje dece.
Analiziranje osnovnih uzroka obrazovnog neuspeha među Romima od suštinskog je značaja za povratak njihovog prava na javni prostor. Ova svest je jednako važna kao i sprovođenje politika i programa koji podržavaju obrazovanje Roma. Međutim, takvi programi često „ne uspevaju jer su rezultati kratkoročni, a politike i programi ne uzimaju u potpunosti u obzir situaciju Roma“ (Gezing i Greenfields 2017, str. 38).
Nažalost, spoljnom svetu retko se pruža prilika da sazna o razvijenim primerima dobrih praksi, jer su im poznata negativna iskustva zasnovana na procesu internalizacije društvenih normi.
U ovom kontekstu, aktivnosti koje promoviše projekat ACADE-ME imaju za cilj da daju značajan doprinos rešavanju obrazovnih i socijalnih izazova romske omladine, promovisanju inkluzije i jednakosti kroz veću svest i obuku svih uključenih strana.
